Zaista, kuda smo mi to juče krenuli, na koji smo se voz ukrcali, kuda idemo? Zna li to iko da nam kaže? I, kad ćemo tamo, gde smo nepovratno krenuli, stići. I, šta će nas tamo, kad stignemo, sačekati?
Odgovor na jedno pitanje dobili smo već jutros. Brzina će, javljaju iz Brisela, zavisiti samo od nas! Koliko shvatam, oni će, kao i do sada, postavljati uslove, mi ćemo klečati i klimati glavom. I samo od toga koliko ćemo biti dobri, koliko ćemo brzo prihvatati ultimatume, toliko ćemo brzo gaziti pravo u Uniju. Čitao sam jutros i pregovaračku poziciju Brisela za „kosovsko poglavlje“ broj 35, koje je juče slavno otvoreno. Zapazio sam da tamo, na bog te pita koliko mesta, kako je prenela naša štampa piše „u skladu sa zakonima samoproglašenog Kosova“, i još da otvaranje novih poglavlja može biti „zamrznuto“, a već ispregovarana poglavlja zatvorena, ako „normalizacija odnosa Srbije i Kosova zaostane za napretkom u drugim oblastima“.
Dakle, voz u koji smo se ukrcali mogu da zaustave kad god procene da „zaostajemo u normalizaciji odnosa sa Kosovom“, i, kud ćemo tada, kad na bespovratnom putu, ostanemo na sred pruge, a sa vagona otkače lokomotivu, zna li iko u Srbiji jutros da objasni.
A, šta ćemo onda, šta ćemo kad nam zamrznu poglavlje? Kud ćemo onda kukavci sinji, kad druge alternative nemamo? Hoćemo li pesnicama u prsa, što smo na put uopšte kretali, ili ćemo zastoj otkloniti tako što ćemo ponovo na kolena!
Pre bih rekao da će biti ovo drugo!